Варошарије

НА БЕОГРАДСКОЈ ЧУБУРИ, С ГОРКОМ НЕЖНОШЋУ И ЉУПКИМ ПРИВИЂЕЊИМА
Улице поплочане сећањима
Овако или онако, од те шупље бачве на извору потока (чуд буре) дошло је име за чувену београдску четврт. Некада периферија повише Енглезовца, после средиште „мистичне боемије”, „чуваркућа београдског духа”, Чубура међу своје убраја Либера Марконија и Соју Јовановић, Црњанског и Раичковића, Ђузу Стојиљковића и Бату Стојковића, Милену Дравић и Гагу Николића... Тамо су настајале легенде од којих је живео овај град. Али нема више те Чубуре, изгледа ни тог града. Дошли су неки друкчији људи и неке друкчије паре. Град се више не брани од рушилаца него од помахниталих градитеља

Пише: Милош Лазић
Фото: Раде Крстинић и Архива НР

Некада је данашњим Јужним булеваром текао безимени поток чије су обале чергама запосели Цигани. Живот крај воде био је благородан, али када би се на ту удолину обрушила кишурина, извор испод Денкове баште би се замутио а коритом протицало блато. Онда су се досетили да на врело натакну дрвену бачву којој би избили дно. По свом изуму који су, ваљда на турском, назвали чуд буре (или шупља бачва), дадоше име и потоку који се уливао у Мокролушки надомак данашњег аутопута, па настављали скупа ка Сави. Али, тај поток је постао кристално бистар, с питком водом дуж целог тока!
Има још легенди о настанку имена Чубуре, али ова је најближа срцу.
Цигани су поверовали да им је и у томе помогла митска Теткица Бибија, племенита жена која их је у XVII веку спасавала током епидемије неке болештине што је претила да прореди Европу. У знак захвалности, крај потока, на падини Пашиног брда, подигли су јој приручни храм. Због ње су у авлији уџерице неког заборављеног сународника озидали олтар и с предње стране поставили слику са њеним ликом, налик икони, па је од тада славе као празник назван Бибијака. По њој су крстили и поток који је текао некадашњом Циганмалом (данашњом Скадарлијом).
Ти потоци и даље жуборе, али сада кроз широке цеви укопане дубоко испод градских саобраћајница, и најпознатије престоничке променаде.
А онда је почело: крајем претпрошлог века, газда новоотворене кафане надомак Врачарског поља, усхићен циганским изливима захвалности, решио је да јој надене име „Чубура”. По кафани је доцније назван читав кварт.

ОПРАВДАНО ПРИСУТНИ

Пре петнаестак година, у недељу, 26. октобра 2008, у кафани „Пејтон” приређена је скромна свечаност поводом осамдесетог рођендана песника и писца Слободана Марковића, алијас Либера Марконија. Шапутало се да је умро 1990. године, али обећао је још ономад да ће свакако доћи! Знало се да је умирао и раније неколико пута, навикле су комшије и пријатељи на његове неслане шале. Али, није га било већ деветнаест година, па су се забринули да ли ће се снаћи? Да ли ће препознати Чубуру и остатак Београда? Хоће ли, сем неколико преживелих, срести познате, да ли ће моћи да упари стара имена с новим лицима? Шта је остало исто, а шта се за те силне године променило до непрепознатљивости?
Сусрету је претходило упозорење да ће се рођенданско славље одржати у „Пејтону” под условом да га до тада не сравне са земљом. Јер некоме је запало за око грађевинско земљиште на коме је још 1968. покојни архитекта Ранко Радовић изградио тај мали занатски центар (одмах прозван „Градић Пејтон”) па добио Октобарску награду Београда.
Заиста, тај кварт је деценијама највеће престоничко градилиште: рушене су кућице с двориштима које су Чубури и делу Неимара давале опојност, нестајали су нетрагом њихови станари, а свуда су ницала скупоцена здања. На бившу периферију су почели да пристижу нови и другачији људи. Становати ту је било „у тренду”, па и данас сваки педаљ злата вреди.
Али пре те инвазије живот на Чубури је био и лепши, и занимљивији, а комшије су биле блиске као најрођенија фамилија без обзира на разлике које су их обележавале.
Уз Слободана Марковића који још корача на челу колоне, на Чубури су живели Соја Јовановић, Милош Црњански, Стеван Раичковић, Жика и Бата Стојковић, Миодраг и Чедомир Петровић, Петар Краљ, Боби Стојановић, Ђуза Стојиљковић, Буца Мирковић, Мухарем Первић, Васко Ивановић, Васа Поповић, Раша Попов, Циле Маринковић, мајка Кемала Монтена (па је и он наилазио повремено), Милена Дравић и Гага Николић, а ту је рођена и Нада Вукићевић, која је потоњом удадбом постала Мамула и краљица севдаха... и сијасет других који се могу затећи по разним лексиконима културне повести града. А тек научници и спортисти... Наспрам бифеа, на углу Соколске, свој век је поживео и архитекта Богдан Богдановић, који  се прославио спомеником „Камени цвет” што је 1966. освануо крај негдашњег јасеновачког стратишта.
Због оперативно занимљивог друштва по чубурским кафанама, ту су се настанили и неки истакнути функционери Службе, али њихова имена чак и данас прекрива вео тајне, оне „строго пов”.
Остали су или покушавали да их достигу, или остајали симпатизери.
Како се за тако кратко време негдашња сиротињска Чубура од уклете периферије преметнула у тако рећи резиденцијални кварт?

ВЛТАВА МАЛА, ЉУДИ ВЕЛИКИ

Једном давно, крајем седамдесетих, Слободан Марковић је шапатом предложио друштву остарелих „ибеоваца”, што су своје тајновите састанке редовно одржавали за два спојена астала у бифеу „Мала Влтава”, да поново оснују СКОЈ. Да им је привео Ћећу, Марка и Капоњу, злогласне надзорнике независности друге Југославије, мање би се препали. Занемели су и без речи поскакали на уморне ноге, па кренули ка вратима. Један од њих се окуражио, окренуо се и испод гласа поручио: „Немој тако, Слободане, и зидови имају уши... а кафански посебно!”
Истрчао је за њима и, ко зна како, убедио их да се врате; али, само што су поново сели, наднео се над седе главе и онако горостасан, упирући главом некуд кроз кафански излог, театрално запретио: „Не брините, обрачунаћемо се ми с њима кад комунисти поново дођу на власт!” То их је подсетило на послератно време, кад Врачар још није био најмлађа и најмања престоничка општина већ Четврти рејон.
Данима после нису навраћали, кружок су превели у илегалу. И нико тада није могао да их убеди да је Слободан био смртно озбиљан, није збијао шалу! Као и 1982. године када је неком младом „приправнику” на истом месту предложио да се пријаве као добровољци у рату за Малвине, односно Фокланде, и то на страни Аргентинаца: „Ја као поручник Црвене армије и пуковник ЈНА, а ти као мој ађутант, да се осветимо Енглезима што су нам за Васкрс 1944. године бомбардовали Породилиште краљице Марије у Крунској улици.”
У „Малу Влтаву” су залазили велики људи. Иако већина није рођена у Београду, постали су део града и његових легенди. Неки су отишли заувек, а неки, све и када би хтели, у чедну кафану више не могу. Јер, тај тесни а увек пун периферијски бифе, уточиште генерација Чубураца, склопио је двери, па отворен као кафе-посластичарница, „Велика Влтава” је постала бакалница, а чувени „Трандафиловић” продавница личне и кућне хемије! Кад су пре пола века покушавали да посеку стари платан у башти „Транда”, тестерашима се испречио једино Слободан, и запретио да ће тај злочин моћи да обаве само преко њега мртвог, а затим им рецитовао своје дивне песме до изнемоглости. И платан је спасен. То је у НИН-у описао Стева Станић као једно од Слободанових чувених херојских дела. Крошња тог платана и данас баца хлад, али сада на помодне парфеме, прескупа средства за негу тела и детерџенте за прање веша.
Када су дунђери срушили зграду на углу Макензијеве и Улице кнегиње Зорке, а с њом и посластичарску радњицу Ристе Румуна, тамошњи живаљ је децу на слаткише одводио у „Пеливан”, или чак код „Меџеда”, а по славске колаче пртио пут до радње госин Петковића у Улици Илије Гарашанина крај Палилулске пијаце и негдашње Прве женске, данас Пете београдске гимназије.
То није ни први нити највећи губитак распеване периферије. По речима покојног госин Милета Миладиновића, Београђанина рођеног у старој кући што је некад била на месту нове зграде општине Стари град, Макензијевом улицом, од Славије до Чубурске, пред рат је било нанизано више од тридесет кафана, углавном са живом циганском музиком. Због њиховог музицирања ту је често боравио академик Михаило Петровић, бележећи старе и заборављене песме с њиховог репертоара које је наменио свом оркестру „Суз”. Пред рат их је снимао у студијима Радија АД, претече Радио Београда, који је све с архивом поделио судбину Народне библиотеке на Косанчићевом венцу.
Тада је Чубура била истинско боемско уточиште, па је зато и кафана „Табор”, код Каленић-пијаце, добила име јер су у њој таборовали београдски ноћници („Последња шанса”, подједнако познато ноћно уточиште, отворена је деценијама касније).
Да је то био „елдорадо” бирцуза сведочи и прво Удружење кафанских музичара (кафанских, а не естрадних!) које је основано и дуго столовало на углу Чубурске и Драгачевске, данашње Улице патријарха Варнаве.

НЕМА ВИШЕ БОЕМСКИХ ЧУВАРА

Боемски ореол овом кварту дао је управо Либеро Маркони са својом сабраћом, сликаром Славом Богојевићем, „натурализованим Чубурцем”, и веселником Војиславом Динићем, званим Воја Кокошка. Био је син бригадног ђенерала Југословенске војске који ономад умало није ражалован јер је Воја, тада млади полазник подофицирске коњичке школе, продао читаву ергелу новосадског коњичког пука неким ђилкошима и све паре спискао на распусне лумперајке, уз музику, добро друштво и заобљене лакопрсте цурице... или је то била тек Либерова поетски улепшана верзија Војиног житија?
Они би имали одговор на питање шта се догодило с Чубуром и њеним синовима и где је нестала њена душа. Или се одговор крио у Слободановим суморним предсказањима? Чак је о томе забележио и стих, јер знао је боље од других да се поезија храни успоменама као сећањем на будућност.
Можда је одговор у оним тесним дућанима нанизаним уз Макензијеву, од Катанићеве до Соколске улице, где таворе последње чубурске занатлије?
– И њих ће срушити, а с њима ће неопозиво нестати и добри дух овог кварта – рекла је госпођа Ксенија Шукуљевић-Марковић, песникова удова. – Мој Слоба је маштао и писао о томе да би те уџерице требало сачувати за будућност као културноисторијске споменике, јер бу ту могао да никне неки београдски Монмартр! Али, у њиховом залеђу већ увелико ничу дунђерски мастодонти који вређају добар укус, затиру успомене и растужују.
Нови становници старе периферије никада нису маштали о приземној озиданој кућици са сеновитим двориштем, с орахом и бунаром: да дрво крошњом прави хлад, а да у бунару мрзну вино и бостан... ако наиђу гости.
Кад неко жедан успомена прође Улицом патријарха Варнаве, у којој је живео највећи песник Чубуре, тешко би могао да је препозна. Старе куће су нестале, одмениле их виле и вилетине, а једина утеха би се могла пронаћи у томе што није никао ниједан солитер. Не још. Али, зида се, уоколо су скеле, улица је закрчена аутомобилима оних који су се већ скућили. Граничарском, поред Улице Стојана Протића до Шуматовачке, пролази се поред суморних рушевине старих здања на чијим ће остацима нићи нова, у складу са укусом (и буђеларима) будућих Чубураца.
– Нова грађевинска мафија је порушила више него сва бомбардовања – уздахнуо је Ниџа Румени, власник старинарнице у „Пејтону”, иначе рођени Чубурац. – Што неко рече, тешко једном миру између два рата. А преостало нас је сувише мало да бисмо се томе супротставили: наш вапај нико не жели да чује. Страшно је што стари Београд нестаје пред нама, пред Београђанима увелико запалим у апатију.

***

Урбани земљопис
Епицентар Чубуре био је простор оивичен Чубурском, Приштинском (данас Цара Николаја II), Кичевском (Максима Горког) и Улицом Орловића Павла, саткан од уџерица и лавиринта тесних пролаза, с кафанама „Чубура”, „Струга” и „Кикевац”, поузданим светионицима у непрозирном мраку уклете периферије. Сравњен је у време градње монтажног здања занатског центра названог „Градић Пејтон” са истоименом кафаном, а на том месту је освануо Чубурски парк. Преживела је једна једина зградица од „чврстог материјала”, у којој је све до гашења столовало Удружење голубара, па кад су голубови престали да се друже с облацима, и оно је замрло.

***

Трамвајем у XX век
Кад је „Београдска железница” крајем претпрошлог столећа своју прву електричну трамвајску линију продужила Светосавском, од Славије према Врачарском пољу, и даље, једино возило које је туда саобраћало названо је „приштевац”, по кафани која се скрасила баш наспрам старије посестриме „Чубуре”... или можда по Приштинској улици? Због трамвајских шина важни сокаци су први пут потковани калдрмом. Трамвај је скретао у Катанићеву, па у Макензијеву, из ње би препречио Новопазарском, да би се изокола Улицом цара Николаја II преко „Кикевца” вратио на почетну (или крајњу) станицу надомак крчме „Приштина”. Тако се Чубура примакла граду, а Чубурци трамвајем прокрчили пут кроз Енглезовац, па закорачили у наредни век.

***

Збирка Мије Аласа
Крајем деведесетих година у Галерији Културног центра, поводом две деценије од одласка Славе Богојевића, доброг сликара и повременог Чубурца, приређена  је изложба његових дела, а на њој је изложено и више од стотину минијатура нацртаних графитном оловком на паклицама цигарета. Али, по изричитој жељи власника, радознали му нису дознали име, ни порекло збирке. Деценију касније открило се да је ту своју колекцију организаторима изложбе уступио Миодраг Стефановић, познатији као кафеџија Мија Алас, који је своју чарду држао у Макишу, између старог Обреновачког друма и обале Саве. Мија је признао да је колекција настала тако што је Слава, одувек у беспарици, своје кафанске рачуне често плаћао сликама, обично минијатурама које су настајале на лицу места.